Мила и топла подјесен отвара теглицу са црвеним на туфне бијелим салветом и шири мирис давно уснулих тајни. Падају једна преко друге, као шљиве у компоту, напуњене орасима, и модре, и жуте, и румене као образи на сунцу. Кајсија златом опточена, цјепача, на пола дијели себе, без рачунице, теше се о другу, постајући боља и слађа. Свијет један, миран и тих, ушећерено спава и живи, не дајући злу да загребе дно.
Тачкаста нада, као из оног стиха, гледа са полица од чипкасте бордуре, и пита планету што јој се жури, док купине се мешкоље, клижу се полако једна поред друге у сладору свог срца. Слатки спавачи везу снове од милостивог гласа баке и ваниле њеног осмијеха, са очима подаље од ужаса. Удахњују мирис из дубоке вангле, препуне звијезда, срца и чизмица. А, шарено маче вири са прозора, узима мјеру до чега би доскочило. Сјаји му се мјесец маслаца са најгорње полице, изазива га шеретски, знајући да од тог вајде нема. Облизује се маче свеједно, мирише јесен са свим даровима, мирише тегле, корпе, спокој и тишину. Довољно да испреде сан од јаве и да га сит проживи у девет живота без страха или немира.
Зиграла ниска шипурка, развила мост преко тавана те њиме лете дуње, суве смокве и музика старог креденца вијугавим путем кроз кључаоницу, која сјећа на шећер у коцке и свилене бомбоне. У мраку се напипава покоји кекс из кутије, подругљиво измиче под руком, ломунђава се са душицом мајчином, договара сусрет за столом преко пута. Укрштају се слике као вез на гоблену, са кога се тихо радују дјевојчица и лане у снијегу поред чесме. На њој је црвена плишана хаљина и бијеле чарапе, са медом у руци, у ставу балерине, без зебње за сутра.
Желе од грожђа на бијелом затегнутом столњаку преко свих крајева порцулански се сјаји, бобице му набубреле од опроста за јутро што се буди, уз мирис бијеле каве и кише. Котрљају се бобице низ лице, урезују посвете у јагодице, исцијеђене кроз муслин свилу до посљедње капи сјете.Ланени рубац са стола лелуја и маше додирима руке давно заспале, широко пруженог длана, на коме расту пуслице, виле и облуци. Нема краја, остаје тајна и о крају и ономе прије, слатка јесења тајна, као бедем снажна и ушушкана са свих страна, да не пробије заборав или мрак.
Пише: Росанда Пауел